English

Миљков манастир
посвећен Ваведењу Пресвете Богородице

Задужбина деспота Стефана Лазаревића, испод села Гложана на десној обали Мораве, 10 км од Свилајнаца. Окружен је са истока брдом Оглавак, а са запада брдом Градац. Манастир се раније звао Буковица, а своје садашње име добио је по трговцу Миљку Томићу из Гложана, који је на темељима старе подигао нову цркву у време Кочине крајине (1787. год.).
У њему су преписиване црквене књиге, припадао је кругу манастира око Ресавске преписивачке школе, око 1420. год., а и касније. Рушен од Турака, јер је повезивао устанике са обе стране Мораве, запустео би, али је и обнављан у више наврата.



Миљков манастир уживао у народу велики углед , имао утицаја на историјска и културна збивања и био јак духовни и просветитељски центар.
У манастиру је радила школа где су стицали писменост многи знаменити Срби: Марјан Здравковић, старешина ресавски, Петар, обркнез ресавски, Стеван Синђелић, војвода ресавски.
У време Првог српског устанка, манастир је по други пут обновио јеромонах Мелентије, а Карађорђе даривао звоно. Оно је 1830. однето у Крагујевац и прво се огласило у тек ослобођеној Србији.

У време Другог српског устанка, манастир делимично обнавља игуман Мелентије.
Садашња црква сазидана је под ктиторством игумана Хаџи Пантелејмона (хаџи Пане) из Гложана 1856.г. о чему сведочи и запис на јужном зиду цркве.
Црква манастира је мала , једнобродна грађевина, основе у облику уписаног крста. Зидови су масивни од необрађеног камена и малтерисани споља и изнутра. Олтар је одвојен од наоса дрвеном преградом иконостаса од ораховине, лепе ираде. Иконе су рађене у византијском стилу на дасци масним бојама с нешто позлате.
Од 1926-1939. манастир је деловао као српско-руски општежитељни, са игуманом схиархимандритом Амвросијем (Кургановом) и руским монасима емигрантима, високим интелектуалцима у братству. У овом духовном расаднику српског монаштва примио је постриг и био рукоположен и Свети Јован Шангајски.

1939. братство је премештено у манастир Туман, а тамошње братство у Миљков. 1952. год. Миљков манастир је претворен у женски општежитељни манастир са игуманијом високопреподобном Доротејом (Бојковић), на дужности до данас.



У новосаграђеном конаку је зимска капела посвећена Светом Максиму Исповеднику.

Велика светиња и понос манастира је руска чудотворна икона Пресвете Богородице – Ахтирска из 1739. године коју су донели руски монаси. Призива се у помоћ за избављење од температуре, а позната су и исцељења по молитвама овој пречесној икони.